Dr Pedja Živanović, specijalista fizikalne medicine i rehabilitacije piše o cervikalnom sindromu.
Šta je cervikalni sindrom
Cervikalni sindrom predstavlja skup različitih tegoba, najčešće bolova i ukočenosti u vratu, ramenima i međulopatičnoj regiji. U slučaju javljanja tegoba i duž ruke, poput bolova, trnjenja i/ili slabosti, stanje se krsti kao cervikobrahijalgija.
Atipični simptomi
Iako su bol u vratu i ramenima najtipičniji simptomi cervikalnog sindroma, postoji još čitav niz tegoba koje su vezane za ovaj sindrom, a koje često plaše pacijente jer ih ne povezuju sa problemima sa vratnim delom kičme. Neke od tih tegoba su: glavobolja, vrtoglavica, zujanje u ušima, ukočenost u vilici, trnjenje lica i jezika, osećaj težine u grudima, lupanje srca itd.
Uzroci
Navedene tegobe u najvećem broju slučajeva ne nastaju usled nekih ozbiljnijih uzroka, već se u pozadini kriju loše držanje tela ( protruzija glave, ispravljena cervikalna lordoza, povijena ramena, pogrbljen grudni deo kičme, ispravljena ili naglašena lumbalna lordoza) u okviru svakodnevnih aktivnosti kao i stres i negativne emocije koji se direktno ili indirektno prenose na mišićnu napetost.
U ređim slučajevima uzrok tegoba mogu biti diskus hernija ili izražene degenerativne promene, ali je i tada lečenje u najvećem broju slučajeva uspešno uz kvalitetan rehabilitacioni tretman.
Stanja koja su često u tesnoj vezi ili se preklapaju sa cervikalnim sindromom su TOS ( thoracic outlet sindrom), sindrom karpalnog tunela kao i bol u ramenu uzrokovan upalom tetiva rotatorne manžetne.
Naravno, detaljnim razgovorom i pregledom se moraju isključiti i neka ozbiljna stanja poput tumora i konkretnih neuroloških bolesti.
Dijagnostika
Prvi korak predstavlja detaljan i kvalitetan pregled fizijatra koji je najčešće dovoljan da se postavi dijagnoza i odredi odgovarajuće lečenje. Nažalost, veliki broj pacijenata nepotrebno prolazi mnogobrojne dodatne preglede ( neurologa, ORL specijaliste, neurohirurga) i dodatna snimanja ( MR mozga i kičme, EMNG itd.), koji, osim što iziskuju mnogo vremena i novca, prolongiraju pacijentovu neizvesnost za konačnom dijagnozom, produbljuju strah i brigu, što često uzrokuje nastanak hroničnog bola (začarani krug bol-strah-bol), koji se sporije i teže leči i zahteva multidisciplinaran pristup u lečenju.
Lečenje
U najvećem broju slučajeva cervikalni sindrom i sve prateće tegobe se uspešno rešavaju kvalitetnim rehabilitacionim tretmanom. Međutim, veoma je bitno istaći da se lečenje često sprovodi parcijalno tj. primenom samo „pasivnih terapija“- lekova, različitih fizikalnih procedura ( struja, laser, magnet, ultrazvuk), različitih tehnika masaže i opuštanja mišića, hiroprakse i osteopatije ( popularno „nameštanja kičme“) itd. Sve ovo su priznate metode sa određenim stepenom efikasnosti, ali ne mogu da zamene vežbe i korekciju držanja tela niti da reše eventualne psihičke uzroke. Operativno lečenje je veoma retko potrebno i rezervisano je uglavnom za slučajeve kod kojih dolazi do izraženog pritiska na kičmenu moždinu ( mijelopatija) i/ ili neki od nerava koji ide u ruku i posledičnog neurološkog deficita.
Ergonomska edukacija ( obuka pravilnim položajima i pokretima u okviru svakodnevnih aktivnosti na poslu i kod kuće) i vežbe, tj. kineziterapija, predstavljaju glavnu i najefikasniju terapiju kako za početnu, bolnu fazu, tako i za postizanje dugoročnih rezultata.
Neophodno je naglasiti da ne postoji samo jedan, univerzalni program vežbi za cervikalni sindrom, već vežbe moraju biti individualno prilagođene spram svakog pacijenta i stadijuma tegoba u kojem se trenutno nalazi i moraju se izvoditi pravilno, uz nadzor terapeuta, jer u protivnom mogu dovesti do pogoršanja ili samo delimičnog smanjenja tegoba. Već duže vreme postoje i drugačiji, sveobuhvatniji programi kineziterapije, koji istovremeno koriguju loše držanje, jačaju slabe mišiće, a istežu one napete i dovode do brzih i dugotrajnih rezultata.
Da li se vežbe moraju raditi do kraja života?
Kada pacijenti prođu bolnu fazu i nauče vežbe, mogu da nastave da ih rade u kućnim uslovima još neko vreme do potpunog gubitka tegoba. Naravno, podrazumeva se i pridržavanje naučenih ergonomskih saveta, što posle izvesnog vremena prelazi u naviku i ne predstavlja nikakvo dodatno opterećenje. Ovakav režim, uz optimalnu, opštu fizičku aktivnost ( više šetnje, a manje sedenja) je najčešće dovoljan za dugotrajne rezultate.
Šta ako tegobe ipak ne prolaze?
Kada se isključe ozbiljnije bolesti kao uzrok tegoba, ubedljivo najčešći razlog neuspešnog lečenja predstavljaju psihološki uzroci ( stres i negativne emocije- anksioznost, depresija, bes, strah…). Iz tog razloga, fizijatar mora u okviru pregleda da razmotri i ove uzroke te da se po potrebi konsultuje psiholog. Ukoliko se ispostavi da je u pitanju hronični bolni sindrom, onda je u lečenju neophodan drugačiji tzv. multimodalni pristup ( videti „ Program novi početak“).
